Nije stvar u tome, da za tobom placem, nemam takav karakter… nije stvar u tome sto ce sutra osvanuti dan, a ja cu se smijati, i sve ce mi ici dobro, nije stvar da me neko vidi sretnu, nije stvar da drugi pricaju kako sam sretna, stvar je u tome da se pogledam i da prepoznam tu srecu. Ali ja je ne prepoznajem, ili ne zelim da prepoznam srecu bez tebe. Ti odlazis, ja znam, odlazis od mene, iz moje blizine, odlazis tako teskim korakom, da me svaki korak tvoj boli, negdje u dubini. A ja sa nekim ponosom(?) mogu reci da volim te, bez obriza sta napravila ili sta se desilo, ja volim te. Samo se bojim to reci naglas, bojim se priznati samoj sebi. Bojim se da cu pogijesiti, bojim se svojih postupaka. Ali sta god se desilo, ja necu otici puno daleko, nemam ja snage da se udaljim od svoje mirne luke. Samo me cvrsto uhvati za ruku, sto cvrsce mozes i ne pustaj me, jos duugo. Zelim bar zadnje trenutke da osjetim nasu proslost, i onda da sve zamazem ,i duboko potopim u vazelin, i povucem za sobom plast svoje tuge. Nek misli ko sta hoce, odavno je proslo vrijeme kad su drugi imali vecu ulogu u mom zivotu, od same mene. Zar je bitno kome pisem….
thanx to Nermana 
Filed under: Ludost Ludost, Oo Ljubavi ,najgora bolesti, Sa Drugih Blogova
Komentari